Dana 26. januara 1732, u Beogradu, vojni hirurg po imenu Johan Flikinger potpisao je dokument pod naslovom Visum et Repertum (“Viđeno i otkriveno”). Četiri austrijska oficira supotpisali su ga kao svedoci. Dokument je izveštavao da je komisija otvorila sedamnaest grobova u srpskom selu zvanom Medveđa, pregledala tela skalpelima i protokolima i pronašla dvanaest “sasvim kompletnih i neraspadnutih”, sa grudnim šupljinama ispunjenim svežom, tečnom krvlju. Komisija je naredila dekapitaciju, spaljivanje i rasipanje pepela u Zapadnu Moravu.
U roku od nekoliko meseci, izveštaj je bio preštampan u preko stotinu novinskih članaka od Beča do Londona. Uveo je reč “vampir” u engleski, francuski i nemački jezik. Prisilio je prosvetiteljsku Evropu da se suoči sa neprijatnim pitanjem: šta to znači kada hirurzi Carske vojske, potpisujući se pod zakletvom, potvrđuju postojanje živih mrtvaca?
Slučaj Medveđe je birokratski dokument. Administrativna mašinerija Habsburškog carstva ga je proizvela, arhivirala i ostavila gde svako može da proveri. Narodne priče blede. Papirologija ostaje.
Čovek koga su zvali Arnaut Pavle
Habsburški pisari zapisali su njegovo ime kao “Arnont Paule.” Na srpskom je bio Arnaut Pavle. Nadimak je rečit. Arnaut je bio osmanski termin za Albance, i šire za vojnike iz albanskih pograničnih oblasti gde su se pravoslavni Srbi i muslimanski Albanci sukobljavali vekovima. Bio je Pavle Arnaut, čovek sa granice, koji je nosio ime po kome je bio stranac čak i među strancima.
Stigao je u Medveđu ranih 1720-ih, jedan od mnogih hajduka, odmetnika koji su bili napola razbojnici, napola narodni heroji, koji su naseljavali opustošenu habsburšku granicu posle Požarevačkog mira (1718). Tim ugovorom velike oblasti Srbije i Bosne prešle su iz Osmanskog carstva pod Habsburge, stvarajući Militärgrenze, Vojnu granicu, tampon zonu u kojoj su bivši odmetnici preseljeni kao graničari u zamenu za zemlju i poreske olakšice. Vojna komanda upravljala je ovim zajednicama. Doneli su svoje jezike, svoju pravoslavnu veru i svoja verovanja o mrtvima u novi politički poredak.
Pavle se razlikovao od svojih komšija. Govorio je o stvarima koje su ih uznemiravale. Na mestu zvanom “Gosova”, gotovo sigurno misleći na Kosovo, nešto ga je napalo. Nešto mrtvo. Tvrdio je da je preživeo zahvaljujući lekovima koji su pripadali narodnoj magiji njegovog zavičaja: jedući zemlju sa groba stvorenja, mažući se njegovom krvlju.
Oko 1726. Pavle je pao sa kola punih sena i slomio vrat. Seljani su ga sahranili i pokušali da zaborave njegove uznemirujuće priče.
Nisu mogli.
U roku od trideset dana od Pavletove sahrane, četvoro seljana prijavilo je noćne posete: pritisak na grudima, paralizu, priliku koja je ličila na mrtvog hajduka na kraju njihovih kreveta. Simptomi se poklapaju sa onim što Mora tradicija opisuje širom Balkana: davljeničku težinu noćnog duha. Svo četvoro umrlo je u roku od nekoliko nedelja.
Četrdeset dana posle Pavletove smrti, seoski hadnak, izabrani starešina pogranične zajednice, doneo je odluku. Otvoriće grob.
Ono što su pronašli sačuvano je u kliničkom jeziku kasnijih izveštaja. Leš je bio “neraspadnut.” Sveža krv skupljala se na očima, nosu, ustima i ušima. Vene su bile napete od “tečne krvi.” Pokrov, kovčeg i odeća bili su natopljeni grimizom. Stari nokti su otpali sa ruku i nogu, a novi izrasli na njihovom mestu.
Zabili su kolac kroz njegovo srce. Leš je, prema svedocima, ispustio “zastrašujući krik kao da je živ”, stenjući dok je krv šikljala iz rane. Odsekli su mu glavu. Spalili su telo. Zatim su ekshumirali njegove četiri žrtve i podvrgli ih istom tretmanu.
Pet godina je izgledalo da je funkcionisalo.
Drugi talas
Onda je došla zima 1731. Za šest nedelja, najmanje trinaest ljudi umrlo je. Neki su bolovali mesecima, drugi su se srušili i nestali za tri dana, žaleći se na probadajuće bolove u grudima i nepokolebljivu groznicu. Odojčad, deca, mlade majke, stare žene. Smrti su sekle kroz selo bez vidljivog obrasca.
Seljani su već znali izvor. Pratili su zarazu logikom koja je bila interno dosledna i, unutar njihovog okvira, savršeno racionalna.
Milica, komšinica, jednom je pomenula da je jela meso ovaca ubijenih od vampira pre nego što se doselila iz osmanskih krajeva. Stana, dvadesetogodišnja žena koja je umrla na porođaju, priznala je da se mazala vampirskom krvlju kao zaštitom, narodnim lekom koji je naučila sa one strane granice. Njeno nekršteno odojče, sahranjeno van ograde crkvenog dvorišta, takođe je umrlo. Po lokalnom rezonovanju, obe žene su bile kontaminirane. Obe bi ustale.
Ali seljani su pratili infekciju još dalje unazad. Arnaut Pavle 1726. nije samo ubio četvoro ljudi. Takođe je zaklao više volova. Ti volovi su pojedeni. Zaraza je prešla kroz njihovo meso u nove domaćine, spavajući pet godina. Vampir je bio prenosilac bolesti. Mrtvi su hranili žive, a živi su postajali mrtvi.
Ovo je bio model zaraze koji je kasnije fascinirao evropske intelektualce: infekcija koja prelazi sa domaćina na domaćina kroz krv, meso i kontakt. U svetu bez teorije klica, logika je bila strukturno identična epidemiologiji. Mehanizam je bio natprirodan, ali razmišljanje je bilo empirijsko.
Carska komisija
Vest je stigla do austrijske vojne komande. Oberstleutnant Šnecer suočio se sa strateškim problemom: ako seljani upaniče i pobegnu, deo Vojne granice bi se urušio. Granica je postojala da zaštiti Habsburško carstvo od osmanskih upada. Prazna sela značila su otvorene granice.
Poslao je dr Johana Fridriha Glazera, carskog Contagions-Medicusa, vojnog lekara zaduženog za zarazne bolesti. Glazer je stigao 12. decembra 1731, očekujući kugu ili tifus. Nije pronašao ništa što bi odgovaralo bilo kojoj bolesti iz njegovog obrazovanja. Seljani su mu jasno rekli: smrti će se nastavljati dok vampiri ne budu uništeni. Ako vlasti odbiju da deluju, narod će otići.
Glazer je otvorio nekoliko grobova. Većina leševa nije pokazivala znake raspada: naduveni, natečeni, usta uflekana tamnom tečnošću. Bio je potresen. Preporučio je vlastima da dozvole seljanima da “pogube” vampire. To je bio jedini način da se uspostavi red. Takođe je zabeležio, sa lekarskim instinktom, da stroge pravoslavne postove zajednice možda doprinose oslabljenom fizičkom stanju stanovništva, detalj koji je u velikoj meri zanemaren u senzaciji koja je usledila.
Odgovor Beča bio je bez presedana. 7. januara 1732. formalna komisija stigla je u Medveđu: vojni hirurg Johan Flikinger, oficiri Bitner i J.H. fon Lindenfels iz Aleksandrijskog puka, i dva dodatna vojna hirurga, Sigele i Johan Fridrih Baumgarten. Došli su naoružani skalpelima i protokolima.
Otvorili su sedamnaest grobova.
Flikingerov izveštaj čita se kao medicinski dokument iz paralelnog sveta. Pet tela se normalno raspalo. Ali dvanaest je bilo “sasvim kompletno i neraspadnuto.” Grudne šupljine bile su ispunjene svežom, tečnom krvlju koja, kako je Flikinger precizno zabeležio, “nije koagulirala kao što je uobičajeno.” Unutrašnji organi delovali su zdravo. Koža je bila “crvena i živa.” U nekoliko slučajeva, stari nokti su otpali i novi naizgled izrasli.
Hajduci koji su pomagali komisiji sećali su se stare Milice kao mršave i usahle za života. U smrti, njeno telo je bilo naduveno, kao da se hranila.
Komisija je zabeležila svoju dijagnozu: dvanaest leševa ispoljavalo je Vampyrenstand, vampirsko stanje. Pod nadzorom komisije, Romi iz okoline odsekli su glave telima, spalili ih na lomačama i rasuli pepeo u Zapadnu Moravu. Flikinger je potpisao svoj izveštaj u Beogradu 26. januara 1732. Četiri oficira supotpisali su ga kao svedoci.
Dokument je arhiviran. Zatim je pobegao.
Šta su hirurzi zapravo videli
Moderna forenzička tafonomija objašnjava svaki fenomen koji je uznemirio Glazera i Flikingera. Nijedan detalj u Visum et Repertum ne izlazi iz opsega normalnih postmortalnih procesa.
Očuvana tela. Dolina Morave ima aluvijalne Fluvisol tla: glinasti ilovača, gusti, slabo drenirajući, zasićeni vodom. Ova tla stvaraju anoksične uslove koji dramatično usporavaju raspadanje. Bez kiseonika, aerobne bakterije ne mogu da napreduju. Kasperov zakon, ustanovljen u forenzičkoj nauci, kaže da raspadanje na otvorenom vazduhu u odnosu na vodu u odnosu na sahranjenu zemlju prati odnos od otprilike 1:2:8. Jedna nedelja raspadanja na otvorenom vazduhu jednaka je otprilike osam nedelja u zemlji, na istoj temperaturi. Tela sahranjena u hladnoj, glinastoj zemlji tokom jeseni ili zime, sa temperaturom tla blizu ili ispod 4 stepena Celzijusa, mogla su da ostanu u izuzetno očuvanom stanju mesecima.
Ovo takođe objašnjava zagonetku koju je i sama komisija primetila: zašto su neka tela bila očuvana, a druga ne. Odgovor leži u sezoni sahrane. Tela sahranjena tokom hladnijih meseci ušla su u zemlju kada je bakterijska aktivnost bila minimalna. Tela sahranjena leti bila su izložena vršnim temperaturama raspadanja (21-38 stepeni Celzijusa) i do januara su već bila u uznapredovalom raspadanju. Različita stanja raspadanja koja je Flikinger protumačio kao dokaz vampirizma bila su jednostavno rezultat različitih akumuliranih stepen-dana, forenzičke metrike koja prati izloženost temperaturi tokom vremena. “Vampiri” su bili zimske sahrane. “Normalni mrtvi” su bili letnje sahrane.
Naduvavanje. Truljenje proizvodi gasove: vodonik-sulfid, metan, ugljen-dioksid, amonijak. Ovi gasovi se nakupljaju u telesnim šupljinama, naduvavajući torzo i udove. Mršava Milica je izgledala naduveno u svom grobu jer su se anaerobne bakterije hranile njom. Pritisak je dovoljno velik da proizvede truležni rigor, prividnu ukočenost udova izazvanu distenzijom gasa, a ne kontrakcijom mišića.
Krv. Ono što su hirurzi videli na ustima, nosevima i ušima leševa nije bila krv u životnom smislu. To je bila purge tečnost: složena mešavina hemolizovane krvi (crvene krvne ćelije koje su pukle, oslobađajući hemoglobin), utečnjenog mekog tkiva, gastrointestinalnog sadržaja i bakterijskih metaboličkih nusproizvoda. Kada se hemoglobin razgrađuje, nastaju methemoglobin i sulfhemoglobin, dajući tečnosti njenu karakterističnu crvenkasto-smeđu do skoro crnu boju. Pritisak gasa u abdomenu i toraksu tera ovu tečnost naviše kroz jednjak i dušnik, iz svake dostupne telesne otvore. Razlog što “nije koagulirala kao što je uobičajeno” jeste to što postmortalna krv ne koaguliše normalno: enzim fibrinolizin razlaže faktore koagulacije posle smrti.
Novi nokti i sveža koža. Ovo nije rast keratina, što je biološki nemoguće posle smrti (deoba ćelija zahteva glukozu i kiseonik koje dostavlja krvotok). Ono što se dešava je ljuštenje kože, tehnički nazvano deskvamacija. Enzimi razaraju veze između epiderme i derme. Spoljna koža se ljušti u slojevima, često odnoseći nokte sa sobom, u procesu koji se ponekad naziva “degloving.” Ono što ostaje je donja derma, koja izgleda ružičasto, crvenkasto i uznemirujuće “sveže” jer nikada nije bila izložena spoljašnjoj sredini. Istovremeno, koža se pri dehidrataciji povlači od ležišta noktiju i folikula dlake, čineći da nokti i kosa naizgled izgledaju duži.
Krik. Komprimovani gasovi truljenja, zarobljeni u grudnom košu, naglo se oslobode kada kolac probije toraks. Gas juri naviše kroz dušnik i pored glasnih žica. Zvuk je jezivo sličan ljudskom stenjanju. Forenzički biolog Mark Beneke dokumentovao je da se to javlja dve do tri nedelje posle smrti, tačno u vremenskom okviru u kome su se obavljale većine vampirskih ekshumacija. “Obilno krvarenje” pri probadanju je ista purge tečnost, izbačena pod pritiskom gasa kroz ubodnu ranu.
Postoji još jedan faktor koji je mogao biti na delu u dolini Morave: formiranje adipocire, ponekad zvanog “grobni vosak.” U vodom zasićenoj, siromašnoj kiseonikom zemlji, telesna mast može podleći saponifikaciji, hemijskoj konverziji u voštanu, sapunastu supstancu koja obavija telo i čuva spoljašnje karakteristike mesecima, godinama, ili čak vekovima. Glinasta ilovača doline Morave upravo je tip tla koji pogoduje formiranju adipocire. Dokumentovani slučaj sa masovne grobnice Tomasica u Bosni i Hercegovini pokazao je formiranje adipocire u sličnoj balkanskoj glinastoj zemlji, sa telima koja su bila prepoznatljiva posle dvadeset jedne godine sahranjivanja.
Ništa od ovoga ne bi bilo poznato hirurgu osamnaestog veka. Flikinger je video tačno ono što je lokalni folklor predviđao: leševe koji nisu umrli, tela koju je održavala krv njihovih komšija. Zapisao je ono što je posmatrao i potpisao se: kompetentan stručnjak koji je sačinio iskren izveštaj o pojavama koje njegova obuka nije mogla da objasni.
Paul Barber, čija studija Vampires, Burial, and Death iz 1988. ostaje merodavna forenzička analiza istorijskih vampirskih slučajeva, izneo je suštinsku poentu: folklorni vampiri uopšte ne liče na svoje književne potomke. Izvorni vampir je naduveni, rumeni leš seljaka. Folklorni opis se tačno poklapa sa raspadajućim telima, jer upravo to i opisuje. Zajednice koje su sahranjivale svoje mrtve i povremeno ih ekshumirale posmatrale su iste procese i generisale ista objašnjenja, nezavisno jedni od drugih, kroz kulture, jer je proces raspadanja svuda isti.
Izveštaj koji je promenio Evropu
Visum et Repertum ušao je u evropsku svest istovremeno kroz više kanala. Otac dr Glazera, koji je služio kao bečki dopisnik za nirnberški medicinski časopis Commercium Litterarium, prosledio je izveštaj svog sina. Izveštaj je objavljen kao pamflet u Nirnbergu 1732. Do 11. marta 1732. pojavio se u London Journalu. Grub-Street Journal preštampao ga je kasnije tog meseca. Jedan nirnberški pamflet iste godine nosio je naslov Dissertationem De Hominibus Post Mortem Sanguisugis, Vulgo Sic Dictis Vampyren. Do Lajpciške uskršnje knjižare 1733, kako je jedan posmatrač primetio, bilo je nemoguće ući u knjižaru a da ne vidiš nešto o krvopijama.
Sama reč “vampir” ušla je u glavne evropske jezike kroz ovaj događaj. Vampir se u nemačkom pojavio do 1725, u austrijskim izveštajima o slučaju Blagojevića. Vampyre je ušao u engleski iste godine, nošen londonskim novinskim izveštajima o Flikingerovoj istrazi. Francuski je usvojio vampire do 1737. Dublja etimologija ostaje predmet debate: srpski vampir, možda od mađarskog vampir, možda od turkijskog korena (ubyr, “veštica”), mada je fonetska veza sumnjiva. Ono što je jasno jeste da je reč, kao i stvorenje koje je imenovala, pobegla sa Balkana kroz birokratski dokument.
Slučaj Medveđe nije bio prvi. Sedam godina ranije, 1725, čovek po imenu Petar Blagojević umro je u selu Kisilova (danas Kisiljevo). U roku od osam dana, devet ljudi umrlo je od kratkih bolesti, svako na samrtnoj postelji tvrdeći da ga je Blagojević davio u noći. Njegova udovica prijavila je da je mrtvac došao u kuću i tražio svoje opanke, tradicionalne kožne sandale. Pobegla je u drugo selo. Njegov sin odbio je da mu da hranu pri drugoj poseti i nađen je mrtav sledećeg jutra. Carski Provisor Ernst Frombald, nevoljan civilni administrator koji je učestvovao samo zato što su seljani zapretili da će napustiti naselje ako odbije, nadgledao je ekshumaciju. Telo je bilo “potpuno sveže.” Proboli su ga kolcem i spalili. Frombaldsov izveštaj, objavljen u Wienerisches Diariumu 21. jula 1725, sadrži najraniju poznatu štampanu upotrebu reči “Vampyri” u zapadnoevropskom izvoru.
Ali slučaj Blagojević bio je jedan novinski izveštaj jednog civilnog birokrate. Nijedan lekar nije bio prisutan. Jedno telo je pregledano. Slučaj Medveđe bio je nešto sasvim drugo: formalna vojno-medicinska komisija sa imenovanim hiruzima, sistematska obdukcija sedamnaest tela i potpisan, supotpisan, zvaničan dokument. Kada je pet austrijskih oficira pod zakletvom potvrdilo da su lično posmatrali naduvene, krvlju curkajuće leševe na srpskom groblju, to je postalo državni dokaz.
Reakcija je bila brza i složena. Podelila se u tri struje.
Benediktinski učenjak Augustin Kalme objavio je svoje Dissertations sur les apparitions 1746, kasnije prošireno kao Traité sur les apparitions (1751). Kalmeova pozicija je bila naširoko pogrešno predstavljena, uglavnom zato što ga je Volter karikirao kao lakoverne vernika. U stvari, Kalmeovo prvo izdanje je već bilo kritično. Pisao je da je čitao i ponovo čitao izveštaje i pronašao “nijednu senku istine niti čak verovatnoće.” Identifikovao je logičke probleme: nemogućnost da vampiri izađu iz svojih grobova i ponovo uđu a da ne poremete zemlju. U izdanju iz 1751, njegova pozicija se učvrstila: “Sumnjam da u ovoj stvari postoji bilo koja druga strana osim one koja apsolutno poriče povratak vampira.” Kalme je bio kompilator, a ne lakoveran sveštenik. Volterovo izobličenje se zadržalo jer je služilo njegovoj antiklerikalnoj agenda.
Sam Volter, pišući u Questions sur l’Encyclopédie (1772), koristio je vampirsku paniku kao municiju. Primetio je da se od 1730. do 1735. ni o čemu drugom nije govorilo osim o vampirima. Zatim je izveo svoj najslavniji zaokret: pravi vampiri, pisao je, nisu bili mrtvi seljaci Srbije, već berzanski spekulanti, posrednici i poslovni ljudi koji su sisali krv naroda na sred bela dana. Nisu bili mrtvi, mada iskvareni, i nisu boravili na grobljima nego u veoma prijatnim palatama. Bila je to blistava polemika. Bila je i odbijanje da se pozabavi onim što su izveštaji zapravo sadržavali.
Teološka debata bila je sadržajnija. Da li leš zaista može biti oživljen demonom? Katoličke pozicije kretale su se od demonološke (demoni su to izazivali), preko egzorcističke (ispovest i pokajanje, a ne kolac, bili su lek), do racionalističke. Institucionalna pozicija Pravoslavne crkve bila je neprijateljska prema vampirskom verovanju. Pidalion, glavna pravoslavna zbirka kanonskog prava koju je uredio Nikodim Svetogorac, sadrži unos: “Vampiri, da ne postoje i kako bi ljudi koji ih spaljuju trebalo da budu kažnjeni.” Nikodim je nazvao vampirsko verovanje “zabludom i detinjastim i glupim mislima” i izjavio da je pažljivo istraživao i nikada nije sreo nekoga ko je zaista video vampira, samo čuo izveštaje iz druge ruke. Papa Benedikt XIV, u svojoj raspravi De servorum Dei beatificatione (drugo izdanje, 1749), izjavio je da verovanja o vampirima “i danas nemaju sigurne dokaze i smatraju se od strane najrazumnijih ljudi lažnim fikcijama mašte.”
Konačan odgovor došao je sa samog vrha. 1755. carica Marija Terezija naložila je svom ličnom lekaru Gerardu van Svitenu da istraži izveštaje o vampirima iz Moravske. Van Sviten je uputio lekare da ispitaju slučaj Rozine Polakin, koja je umrla 22. decembra 1754. i ekshumirana 19. januara 1755, proglašena vampirom jer njeno telo skoro da nije pokazivalo raspadanje. Njegova analiza ukazala je da je bila sahranjena samo četiri nedelje, tokom izuzetno hladne zime. Okarakterisao je vampirski mit kao “varvarstvo neznanja” i identifikovao pravi problem: dva brijača-hirurga bez iskustva u seciranju koji služe kao veštaci. 1. marta 1755. Marija Terezija izdala je svoj dekret. Sve antivampirske prakse zabranjene su: probadanje kolcem, odsecanje glave, spaljivanje. Skrnavljenje grobova pod izgovorom vampirske odbrane postalo je kažnjivo delo. Izveštaji o vampirizmu stavljeni su pod cenzuru.
Zvanična vampirska epidemija bila je gotova. Ono što je stvorila, nadživelo je dekret.
Od srpskog groba do engleskog romana
Put od Medveđe do književnog vampira vodi kroz pratljiv lanac, i karike su dokumentovane.
Hajnrih August Osenfelder objavio je Der Vampir 1748, najraniju poznatu vampirsku pesmu na nekom evropskom jeziku, direktnu reakciju na paniku 1730-ih. Robert Sauti sa svojim Thalaba the Destroyer (1801) uveo je prvog vampira u englesku književnost, potkrepljen sa deset strana fusnota koje citiraju habsburške izveštaje i putopise. Lord Bajron u The Giaouru (1813) uključio je vampirski odlomak koji se direktno oslanja na balkansku folkloru.
Ključna karika je Džon Polidori. Njegov The Vampyre, objavljen u New Monthly Magazine 1. aprila 1819, uključivao je istorijski uvod koji pregleda vampirizam i izričito citira izveštaj o Arnautu Pavletu, kako je objavljeno u London Journalu marta 1732. Polidori je pročitao izveštaj iz Medveđe. Transformisao je grotesknog seoskog povratnika iz mrtvih u Lorda Rutvena, aristokratskog grabljivca. Šeridan Le Fanu oslanjao se na Kalmeovu raspravu za Karmilu (1872), smeštenu u Štajersku. Brem Stoker bio je pod uticajem Le Fanua i smestio Drakulu (1897) u Karpate, oslanjajući se na celokupnu balkansku vampirsku književnost koja vodi poreklo od ovih izveštaja.
Transformacija koju je književnost izvela je upečatljiva. Izvorni srpski vampir bio je naduveni, rumeni leš seljaka, nešto odbojno. Do vremena kada je stigao do Stokera, postao je besmrtni aristokratski zavodnik u večernjoj odeći. Vroucolaca sa Mikonosa, Turneforov izveštaj iz 1701. o grčkom povratniku iz mrtvih, opisuje nešto bliže onome što su hirurzi u Medveđi zapravo pronašli: otečeno, promenjena boje telo koje je terorilo celo ostrvo. Filmski vampir, od Murnauovog Nosferatua do danas, fikcija je izgrađena na dokumentu izgrađenom na raspadajućem telu u srpskom grobu.
Šta dokazi govore
Slučaj Medveđe leži na preseku nekoliko stvari koje se obično ne sreću: vojne birokratije i narodnog verovanja, forenzičkog posmatranja i natprirodne dijagnoze. Primamljivo je razrešiti napetost biranjem jednog okvira. Racionalistička interpretacija je čista: prirodno raspadanje, pogrešno protumačeno od strane neobrazovanih seljana i nedovoljno obučenih hirurga, pojačano medijskim sistemom gladnim senzacije. Balkanska interpretacija je jednako dosledna unutar svojih sopstvenih termina: kontaminirani čovek doneo je prokletstvo u pogranično selo, i prokletstvo se širilo kroz meso i krv dok zajednica nije uništila prenosioce.
Obe interpretacije objašnjavaju dokaze. Nijedna u potpunosti ne objašnjava drugu.
Ono što znamo: smrti su bile realne. Najmanje trinaest ljudi umrlo je u Medveđi zime 1731, a još ih je umrlo pet godina ranije. Epidemija je bila prava, šta god da joj je bio uzrok. Tifus, tuberkuloza ili druge masovne bolesti endemske za siromašne pogranične zajednice najizgledniji su kandidati. Sam dr Glazer posumnjao je da strogi pravoslavni postovi, u već pothranjenom stanovništvu, možda doprinose smrtima.
Ono što takođe znamo: sistem verovanja nije bio nasumičan. Bio je interno koherentan, dosledan na ogromnom geografskom prostoru i deljen od zajednica koje nisu imale kontakt jedne sa drugima. Vukodlačka tradicija mapirala je istu konceptualnu teritoriju: mrtve koji ne ostaju mrtvi, granicu između čoveka i životinje, zarazu koja se prenosi kroz meso. Povratne duše Balkana funkcionisale su unutar narodne taksonomije mrtvih koja je klasifikovala posete po vrsti, vremenu i leku. Kozlak iz Dalmacije, vampiri Mađarske, povratnici iz Moravske: ovo nisu bile izolovane panike, već izrazi zajedničkog sistema verovanja koji je pokrivao celokupnu habsburšku pograničnu zonu i šire.
Forenzičko objašnjenje objašnjava šta se nalazilo u grobovima. Ne objašnjava u potpunosti zašto su zajednice na ogromnom geografskom prostoru, govoreći različite jezike i praktikujući različite varijante hrišćanstva, generisale strukturno identična objašnjenja za iste pojave. Barberov odgovor, da isti procesi raspadanja proizvode ista posmatranja i isti folklor, elegantan je i uglavnom ubedljiv. Ali on opisuje mehanizam. Ne objašnjava zašto je mehanizam proizveo naracije toliko detaljne i interno dosledne, trajne kroz vekove.
Arnaut Pavle je najdokumentovaniji vampir u evropskoj istoriji. Lekari su istražili njegov slučaj. Formalna komisija ga je ispitala pod zakletvom. Medicinski časopisi su ga objavili, filozofi diskutovali, romanopisci preuzeli. Carica ga je na kraju ukinula. Svaki element modernog vampirskog mita vodi nazad do ovog srpskog sela na Zapadnoj Moravi: krv na usnama, nokti koji rastu, krik kada kolac probije srce.
Pepeo dvanaest tela rasut je u reku pre skoro tri stotine godina. Reka ga je odnela do Dunava i dalje do Crnog mora. Dokument koji je taj pepeo ostavio iza sebe pokazao se daleko trajnijim od mesa koje ga je proizvelo, ili carstva koje ga je istražilo.
