Čaša vode stoji kraj prozora, pokrivena čistim peškirom. Zdela brašna stoji pored nje. Sveća je sakrivena u gredama. Soba je pometena, mirisi tamjana još vise u vazduhu, a porodica je legla. Ako su mrtvi žedni, znaće gde da piju.
Ovo nije priča o duhovima. Ovo je protokol. U Bosni, Slavoniji i Podrinju, porodice su se pripremale za goste koji ne kucaju. Prve večeri posle sahrane, duša se vraća u svoju staru kuću. Tako kaže običaj. A običaj je bio detaljan, praktičan i zajednički muslimanskim i hrišćanskim domaćinstvima.
Etnograf Friedrich S. Krauss dokumentovao je ove prakse u svom delu Slavische Volksforschungen iz 1908, kompilirajući terenski rad među južnoslovenskim zajednicama tokom poslednjih decenija osmanske vlasti. Nije bio ni prvi ni poslednji. Veselin Čajkanović, prvi srpski istoričar religije, tragao je za korenima sistema verovanja u prehrišćanskoj slovenskoj religiji koristeći komparativne metode. Slobodan Zečević, u svom delu Kult mrtvih kod Srba (1982), klasifikovao je tradicije u razvojne faze i otkrio upečatljivu ujednačenost pogrebnih običaja u svim srpskim krajevima, što ukazuje na jedan duboki zajednički koren. Enciklopedijski pregled Tihomira Đorđevića Vampir i druga bića (1953) katalogizovao je čitav spektar bića, od bezopasnih senki do krvopija.
Ono što izranja iz ovih izvora nije razbacana kolekcija praznoverja. To je celovit domaći sistem za upravljanje granicom između živih i mrtvih.
Dve vrste mrtvih
Osnovna podela u južnoslovenskom verovanju o smrti razdvaja pokojnike u dve klase. Ne na dobre i zle. Na čiste i nečiste.
Čisti pokojnici su oni koji su umrli prirodnom smrću: starost, bolest, završen život. Oni se vraćaju u svet živih samo u strogo određena ritualna vremena, četiri godišnje zadušnice (subote posvećene pomenu mrtvih), pomenute gozbe trećeg, devetog i četrdesetog dana posle smrti, i godišnjicu. Dolaze kao gosti. Dočekuju se, hrane, dobijaju vodu. Njihove posete su očekivane i regulisane kalendarom.
Nečisti pokojnici su sasvim druga priča. To su ljudi koji su umrli pre nego što im je vreme došlo, ili čija je smrt na neki način bila pogrešna, na način koji je zajednica prepoznavala. Kategorije su dosledne u svim etnografskim izvorima:
Žrtve ubistva. Samoubice. Utopljenici. Nekrštena deca. Mladi koji su umrli pre venčanja. Žene koje su umrle trudne van braka. Oni koji su umrli bez poslednjeg pričešća. Osumnjičene veštice i vešci. Oni koji su umrli tokom liminalnih kalendarskih perioda, naročito nekrštenih dana između Božića i Bogojavljenja, kad se, kaže se, zemlja otvara i mrtvi hodaju rame uz rame s đavolima i demonima.
Ovi duhovi ne mogu da uđu u carstvo predaka. Zarobljeni su između svetova. U praksi, njihova tela nisu uvek sahranjivana u osvećenom grobljanskom tlu, već na liminalnim mestima: raskrsnicama, ivicama njiva, obalama reka, močvarama. Smeštaj je bio namerni. Ako duh ne može da počiva, bar će biti vezan za marginu, a ne za centar zajedničkog života.
Vampir, u ovom okviru, nije cela kategorija. To je jedna krajnja potkategorija nečistih mrtvih. Većina povratnika u južnoslovenskoj tradiciji ponaša se kao poltergajsti, moralni izvršioci ili ožalošćeni posetioci. Zveckaju posuđem, bacaju kamenje, dave sa prozorskih pervaza, zahtevaju pokajanje. Samo jedna podgrupa pije krv. Izjednačavanje “povratnika” s “vampirom” je kasnija nivelacija, ista vrsta nivelacije koja je sravnila moravsku tradiciju o povratnicima sa srpskom etiketom vampira.
Čaša vode i prozorski sto
Običaji bdijenja su izuzetno precizni. Prve večeri posle sahrane, porodica pomete kuću, zapali tamjan, stavi slatkiše na tanjire i pripremi prozorski sto: svežu vodu pod presavijenim peškirom, brašno u maloj zdeli, sveće zabodene u grede. Voda je za piće. Brašno je za put. Peškir čuva čistoću posude.
Neka domaćinstva ujutru provere nivo vode. Ako je čaša plića, to je dokaz da je posetilac došao i napio se.
U braničevskom kraju istočne Srbije, etnolog Danica Đokić dokumentovala je specifičnu varijantu zvanu puštanje vode, podjednako razvijenu među Srbima i Vlasima, mada bolje očuvanu kod Vlaha zbog njihovih izolovanih brdskih naselja. Običaj nalaže da do sahrane duša boravi u kući s živima. Živi ostavljaju vodu na prozoru da se pokojnik napije i umije, kače peškir da se obriše, a iznose hleb da pojede.
Običaj ne prestaje posle prve noći. Živi ne samo da dočekuju. Oni izvode. U određenim noćima, naročito petkom, i na zadatim kalendarskim datumima, kuće su ulaštene, lampe gore do zore, a tanjiri se pune baklavom, gurabijama, muhalebijom, sutlijom, halvom i pitom s medom. Milostinja se daje u ime pokojnika. Ćudi se drže pod kontrolom. Verovanje je eksplicitno: ako je kuća radosna, preci se vraćaju u grob pevajući. Ako tugom vlada soba, odlaze u suzama.
Logika je domaća, ne teološka. Mrtvi primećuju kako održavaš kuću. Primećuju kvalitet tvog gostoprimstva, stanje tvog braka i da li se deca svađaju. Prozorski sto nije oltar. To je postavljeni tanjir.
O kakvom je duhu reč
Južnoslovenski narodni govor pravi fine razlike koje savremeni jezici brišu.
Utvora (ili utvara) je bezopasna pojava. Oblik koji čoveka strese i ništa više. Sablast joj je blizak sinonim: senka, prikaza. Oba su vizuelni poremećaji koji izazivaju strah, ali ne nanose fizičku štetu. U bosanskoj upotrebi, najčešći emski termin je prikaza ili privid, koji pokriva ne samo vizuelnu manifestaciju već sve susrete s mrtvima: slušne, taktilne i u snovima.
Onda dolaze pravi povratnici. Povratnik, onaj koji se vraća s nekim poslom. To su opasni mrtvaci. Imaju nameru. Neki zahtevaju pokajanje za nepravde učinjene njima. Neki traže osvetu nad ubicama. Neki pokušavaju da dovrše pokoru za sopstvene grehe. A neki, oni koji su ušli u evropsku književnost kao “vampiri”, žeđaju za krvlju.
Granica između more (noćnog duha koji seda na grudi spavača i izaziva gušenje) i pravog povratnika bila je često jedva primetna. U Istri i primorskoj Dalmaciji, taksonomija se dalje granala: strigon (vampir) i zaštitni krsnik, šamanu sličan lik rođen s belom posteljicom, za koga se verovalo da se bori protiv vampira rođenog s tamnom. Kozlak Dalmacije dodavao je još jedan sloj.
Reč vukodlak (od vuk i dlaka) je poučna. U zapadnosrpskoj, bosanskoj i crnogorskoj upotrebi, njeno značenje se pomerilo od prvobitnog “vukodlak” (čovek-vuk) do sinonima za “vampir”. Vuk Karadžić u svom Srpskom rječniku (1818, dopunjeno 1852) beleži ovu semantičku promenu. Reč za čoveka-vuka postala je reč za krvopiju, što govori nešto o tome kako su se kategorije urušavale čak i unutar same tradicije.
Na mestima poput Kikinde, u banatskom delu Vojvodine, san u kojem se komšija imenuje kao vampir mogao je biti dovoljan da se opravda otvaranje groba i zabijanje glogovog kolca kroz leš. To je izuzetno nizak dokazni prag. San. I zajednica ga je mogla tretirati kao osnov za ekshumaciju. Ovo nije bilo univerzalno. U mnogim krajevima, proces je zahtevao više svedoka, ponovljene pojave, uginuće stoke ili ljudsku bolest pre nego što bi neko posegnuo za glogom. Ali kikindski presedan pokazuje koliko brzo je taksonomija mogla eskalirati od “ružnog sna” do “kolca kroz srce”.
Kućna pravila
Zaštitni običaji čine koherentan sistem, i svako pravilo ima svoju logiku.
Pokrij ogledala kraj tela. Ugledati pokojnika u ogledalu može pozvati mesečne posete. U Podgori, na dalmatinskoj obali, ogledala i slike su pokrivani osam dana posle smrti (ranije trideset). U srpskim selima, običaj traje do danas.
Ukloni obuću u kojoj je umirući bio. Ako je osoba sahranjena u obući koju je nosila na samrtničkoj postelji, doći će kući tri puta. Obuća je sprovodnik. Zna put nazad.
Okreni dasku odra (nosila) čim pogrebna povorka krene. Ako daska na kojoj je telo ležalo ostane na mestu, duša će se vraćati svake noći i čekićati po njoj. Nosilo pamti težinu.
Iznesi telo iz kuće nogama napred. Pokojnik ne sme da gleda prema vratima dok izlazi, inače će naći put nazad. Ovo je dokumentovano od Dalmacije do Vojvodine.
Ne osvrći se tokom pogrebne povorke. Ne jecaj na začelju povorke i ne okretaj se stalno. Prizvaćeš pokojnika da te prati kući.
Drži psa u kući. Psima i mačkama se pripisuje drugi vid. Bijesno lajanje psa na prozor plaši duhove. Životinja vidi ono što ti ne možeš.
Nikad ne zviždi noću. Zviždanje doziva mrtvog pratioca koji će zatražiti da ga odneseš do groba. Šire gledano, zviždanje u kući raspršuje kućno blagostanje “oduvajavanjem” bogatstva. Mrtve privlači neoprezan zvuk.
Nikad ne kradi s groba. Ovo je najdoslednije kažnjavan prestup u celoj tradiciji. Ukradi ekser iz sanduka, i duša vezana za taj ekser pratiće te dok ekser ne vratiš. Crkvenjak kod Samobora koji je krao ulje iz večne lampe bio je, posle smrti, prinuđen da se provlači kroz crkveni prozor u ponoć i pije ulje do dna, noć za noći, sve dok zvonar slučajno nije zazvonio i oslobodio ga. Kazna odražava greh.
A u Podgori, još jedno pravilo: svi otvori tela zatvaraju se starim krpama ili voskom pre sahrane. Praksa je i praktična i simbolična. Ništa ne ulazi. Ništa ne izlazi.
Isterivač duhova iz Pleternice
Kad su molitve i mise zakazale, porodice su se obraćale specijalistima.
U Pleternici, varošici u istočnoj Slavoniji, pričaju o Imri Koprivčeviću, starcu koji je napustio krpljenje cipela jer je posao s duhovima bolje plaćao. Ekonomska logika je bila jasna: kad su počela kucanja i leteće kamenje, sveštenici nisu uvek mogli da pomognu, ali isterivač je možda mogao. A isterivač je bio plaćen.
Slučajevi Koprivčevića, zabeleženi u etnografskoj tradiciji koja se proteže kroz Osnovu Antuna Radića i monografiju Josipa Lovretića o slavonskom selu Otok, obuhvataju neke od najživopisnijih opisa poltergajsta u južnoslovenskoj građi.
Jedna starica iz Suljkovaca, sela kod Pleternice, vratila se već drugog dana posle sahrane, po belom danu. Zasipala je sobe kamenjem. Užareni crep s krova prolazio je kroz zaključana vrata. Ovo nije bilo noćno. Mrtva žena se vratila po danu, što se u tradiciji smatra daleko alarmantinijim od noćne posete.
Jedan “binder” kod Pleternice vratio se treće noći, prevrtao kuhinje gromom koji je ostavio posuđe netaknutim do jutra. Nasilje je bilo dramatično, ali materijalna šteta je bila nula. Ovo je klasičan potpis poltergajsta: maksimalan spektakl, minimalno razaranje. To ukazuje na moralnu poruku, a ne na fizički napad.
I crkvenjak kod Samobora koji je krao ulje iz večne lampe. Posle smrti, provlačio se kroz crkveni prozor u ponoć da ispije ulje do dna, noć za noći, prinuđen da ponavlja svoj greh dok crkveno zvono, slučajno zazvonivši, nije prekinulo petlju.
U romskim zajednicama širom Srbije i Kosova, delovao je formalniji specijalista: dampir, za koga se verovalo da je potomak vampira i ljudske majke. Tatomir Vukanović, srpski etnolog, dokumentovao je ove pokretne lovce na vampire tokom svojih putovanja po Srbiji između 1933. i 1948. Dampir bi stigao u selo, objavio da oseća nešto trulo, skinuo košulju i gledao kroz rukav kao kroz durbin, opisujući oblik koji je nevidljivi vampir poprimio. Plaćanje nije bilo predmet pregovaranja: stoka ili značajne sume novca. Čak i 1959, profesionalni dampiri su još uvek radili na Kosovu.
Širi obrazac je međukonfesionalan. U bosanskim muslimanskim zajednicama, hodža ili derviš služio je kao duhovni isceljitelj, koristeći zapise (kuranske amajlije ispisane na papiru i ušivene u kožne kesice) i hamajlije (zaštitne amajlije nošene na telu). U pravoslavnim zajednicama, sveštenik je čitao molitve egzorcizma pripisane Svetom Vasiliju Velikom i Svetom Jovanu Zlatoustom. A kad nijedno nije delovalo, porodice su prelazile konfesionalnu granicu. Kako su pokazala etnografska terenska istraživanja širom regiona, nije bilo neuobičajeno da vernik jedne religije konsultuje specijalistu druge. Mrtvi nisu poštovali konfesionalne granice. Očajni, takođe, nisu.
Pravda, ljubav i greh
Povratnici u južnoslovenskoj tradiciji nisu nasumični. Dolaze iz razloga. A razlozi čine moralni kodeks.
Pravda za ubijenog. Nepravedno ubijen kažnjava ne samo ubicu, već i mesto. U jednoj slavonskoj priči, Andrija ubija Savu. Posle sahrane, Savo noću luta, davi sa prozorskog pervaza i vrišti ispod kuća. Stoka panično reaguje. Mlinara nevidljive ruke prebiju do besvesti. Selo se prazni u talasu smrti, i tek kad Andrija odlazi u propast, opsednutost se stišava. Nijedan specijalista nije mogao da reši ovaj slučaj. Zahtev mrtvog čoveka bio je prema ubici, i samo ubistvo ubice moglo je da ga podmiri.
Obrazac odjekuje sa slučajem Arnaut Pavla iz Medveđe (1725-1732), gde se verovalo da je mrtav vojnik izazvao dva talasa smrti u selu. Kad je austrijski vojni hirurg Johann Flückinger podneo svoj Visum et Repertum 1732, pregledalo ga je preko sto novinskih članaka širom Evrope. Slavonski Savo i srpski Pavle dele istu osnovnu strukturu: mrtav čovek koji neće stati dok se nepravda ne ispravi. Bilo da je nepravda ubistvo ili prokletstvo, mehanizam je isti.
Ljubav koja kuca iz groba. U jednoj priči iz Podrinja, devojci se vraća mrtvi verenika na konju i poziva je na venčanje. Peva dok jašu kroz mesečinom obasjana brda. Na grobu joj kaže da uđe prva. Ona se zadrži. Pruži mu kraj klupka konca i drži ga da odmotava do zore. Kad svane, on mora da ode, a ona živi.
Trik s koncem je zaštitni motiv koji se pojavljuje u varijantama tipa priče o “duhu vereniku” širom evropskih tradicija, od Bürgerove književne Lenore (1773) do čeških, poljskih i ruskih narodnih verzija. Južnoslovenska varijanta je specifična po svojoj suzdržanosti. Žena se ne suprotstavlja mrtvom čoveku. Ne moli se niti priziva svece. Koristi strpljenje i veštinu, domaće sposobnosti koje tradicija vrednuje, i preživljava tako što drži mrtvog čoveka zaposlenim dok je prag dnevnog svetla ne spasi.
Druga priča šalje anđela da probudi brata po imenu Jovo da poseti svoju sestru na jednu nedelju. Odbija hranu i vino, postaje nemiran kako se nedelja bliži, i potrči napred na grobljanskoj kapiji. Zemlja se zatvara nad njim. Sestra stiže kući i nalazi osamnaest sveže otvorenih porodičnih grobova u nizu. Ovaj tip balade, “Mrtvi brat”, postoji širom celokupnog Balkana: grčki (Konstantinos i Arete), albanski (Konstantin i Doruntina, vezani svetom zakletvom bese), bugarski (Lazar i Petkana), rumunski (Vojka). Struktura je uvek ista: obećanje dato za života toliko je snažno da ga smrt ne može poništiti. Mrtvi brat se ne vraća da naudi, već da ispuni obavezu. A cena te časti je tuga.
Gresi koji svetle u mraku. Neke kazne se precizno poklapaju s krivicom. Za ljude koji su pomerali međaše kaže se da lutaju s upaljenim svećama duž pogrešne granice dok neko ne postavi markere na pravo mesto. Ovo verovanje se proteže od Balkana do nemačkogovornih zemalja, gde su ga braća Grim zabeležila u Deutsche Sagen (1816): bledi plamičci koji klize duž ivica polja su duhovi geodeta koji su nepošteno merili. U Crnoj Gori, pleme Kuči je verovalo da čovek koji je oteo zemlju sa tuđe parcele nosi ukradenu zemlju oko vrata za večnost, prikazan na manastirskim ikonama kako gori u paklenoj vatri s plugom obešenim oko grla.
Pčelari koji su skrivali osvećeni hleb u košnicama na Svi svete, nadajući se jačim rojevima, kaže se da posle smrti lutaju bez glave, noseći plamen. Blagoslovljeni hleb (nafora u srpskoj pravoslavnoj tradiciji, antidoron koji se deli posle liturgije) je svet. Njegova zloupotreba za magijsko pčelarstvo izvrće mu namenu. Kazna odgovara: pčelar gubi glavu (sedište svoje računske volje) i nosi vatru koja je trebalo da ostane u crkvi.
U južnoslovenskoj narodnoj kulturi, pčele zauzimaju jedinstvenu jezičku poziciju. Na bosansko-srpsko-hrvatskom, za pčele se kaže da umiru (reč koja se koristi za ljude). Ostale životinje samo uginu ili crknu. Pčele su ljudi. Gresi njihovog čuvara su lični.
Dva kalendara, jedan sto
Najzapaženija odlika južnoslovenskih pogrebnih običaja je koliko temeljno prelaze konfesionalne granice.
U srpskoj pravoslavnoj tradiciji, pomenuti kalendar prati strog raspored: treći dan (trećina), deveti dan, četrdeseti dan (četrdesetnica, najvažniji, kad duša stoji pred Bogom na sudu), šest meseci, godinu dana. Četiri godišnje zadušnice (subote pomenu mrtvih) određuju ritam kolektivnog sećanja: pre Poklade, pre Duhova, pre Miholjdana i pre Mitrovdana u novembru. Porodice donose koljivo (kuvana pšenica zaslađena medom, posuta mlevenim orasima, s krstom nacrtanim od narezanih badema), crno vino i sveće na groblje. Sveštenik blagosilja koljivo osvećenim vinom. Delovi se ostavljaju na grobovima. Svako uzme po kašičicu.
U bosanskoj muslimanskoj praksi, komemorativne paralele su strukturne. Tevhid, najpoznatiji bosanski muslimanski ženski obredni oblik žalosti, održava se prvog, sedmog i četrnaestog dana posle smrti, a ponekad i četrdesetog dana i godišnje. Žene se okupljaju u kući pokojnika (muslimanke u Bosni tradicionalno nisu prisustvovale sahrani niti išle na groblje, što je bio muški domen). Starija žena, bula, vodi molitve: učenje Kurana, ponavljanje Božjih imena i pevanje pesama u slavu Poslanika. Halva, suštinska pogrebna hrana u svim balkanskim konfesijama, priprema se i služi. Tevhid je istovremeno i žalost i zajednička ishrana.
Obrazac od četrdeset dana pojavljuje se u obe tradicije. U pravoslavnoj praksi, veruje se da duša luta zemaljskim svetom četrdeset dana pre Posebnog suda. U bosanskoj muslimanskoj narodnoj praksi, četrdeseti dan se poštuje uprkos tome što ga neki islamski učenjaci klasifikuju kao bid’ah (novotariju bez poslaničkog precedenta). Obrazac je možda stariji od obe religije na ovim prostorima. Možda pripada istom prehrišćanskom, predislamskom slovenskom supstratu koji je proizveo običaje prozorskog stola i taksonomiju čistih i nečistih mrtvih.
Antropolog Tone Bringa, radeći u bosanskom selu Dolina tokom 1987-1988, dokumentovala je kako se muslimanski identitet u Bosni “ne može u potpunosti razumeti samo s pozivanjem na islam, već se mora razmatrati u kontekstu specifične bosanske dimenzije koja je podrazumevala deljenje istorije s Bosancima drugih neislamskih verskih tradicija.” Muslimani su pomagali u gradnji crkava. Hrišćani su pomagali u gradnji džamija. A kad bi neko umro, običaji su se spajali: ista kalendarska logika, ista podela hrane u ime pokojnika, isto uverenje da milostinja data za pokojnike (pravoslavno za dušu, muslimansko sevap) koristi duši.
Hrana priča priču. Koljivo: kuvana pšenica, med, orasi, pravoslavna pogrebna hrana, simbol vaskrsenja. Halva: brašno, puter, šećer, voda, muslimanska pogrebna hrana, pripremljena zajednički i deljena komšijama. Baklava, gurabije, sutlija, pita s medom, sve pripremano za noći bdijenja. Slatkoća je univerzalna. Verovanje da mrtvi žele nešto slatko, da im radost pomaže a tuga šteti, prelazi svaku granicu.
Napetost je stvarna i dokumentovana. Jedan sarajevski nedeljnik je jednom optužio opštinske činovnike što su dozvolili sveće, opisane kao “hrišćanski simbol”, na muslimanskoj pogrebnoj ceremoniji. Vehabijski misionari i neosalafistički pokreti u Bosni kritikovali su tradicionalne običaje, uključujući posete groblju, mevlud (proslavu rođenja Poslanika) i četrdesetodnevni period žalosti. Kontroverza oko sveća kristalizuje pitanje koje tradicija oduvek sadrži: gde se završava bosanski muslimanski identitet, a gde počinje prehrišćanski slovenski supstrat?
Zajedničke prakse su opstale jer je kuća, a ne džamija ili crkva, bila mesto gde se primaju mrtvi. Institucije su kontrolisale teologiju. Domaćinstva su kontrolisala sto. A sto je postavljan na isti način na obe strane konfesionalne granice.
Šta su mrtvi hteli
Uzete zajedno, ove tradicije čine nešto koherentnije od zbirke priča o duhovima. One predstavljaju domaću jurisprudenciju zagrobnog života: ko se vraća, pod kojim uslovima, s kakvim pravima, i šta živi duguju kao odgovor.
Ubijeni mrtvi imaju potraživanje prema ubici, i nijedan sveštenik ili specijalista ne može da ga poništi. Mrtvi koji su opljačkani u grobu imaju potraživanje prema lopovu. Mrtvi verenik ima potraživanje na dato obećanje. Mrtvi koji su bili voljeni imaju potraživanje na gostoprimstvo: vodu, brašno, sveću, nešto slatko na tanjiru, čistu kuću i odsustvo galame.
Sistem nije zasnovan na strahu. Zasnovan je na obavezi. Živi duguju mrtvima konkretne stvari u konkretna vremena. Kad se te obaveze ispune, posete su nežne i kratke. Kad se ne ispune, posete eskaliraju. Bacanje kamenja i davljenje nisu nasumična zloba. To su žalbe podnete jedinom sudu dostupnom mrtvima.
Mirjam Mencej, radeći među bošnjačkim zajednicama u seoskoj centralnoj Bosni 2016. i 2024, otkrila je da prakse prizivanja i upravljanja mrtvima funkcionišu po istim moralnim pravilima koja regulišu svakodnevne odnose među živima. Mrtvi su komšije. Vide kako se ponašaš. Brine ih pravda, zahvalnost i da li je kuća čista.
Friedrich Krauss je to zabeležio. Čajkanović je tragao za prehrišćanskim korenima. Zečević je klasifikovao. Đorđević je katalogizovao bića. Bringa je pokazala kako prelazi konfesionalne granice. Ali sama tradicija je starija od svih njih, starija od Osmanskog carstva u Bosni, starija od pokrštavanja, starija možda od dolaska Slovena na Balkan. Pripada dubokoj gramatici načina na koji ljudske zajednice pregovaraju o stalnom prisustvu mrtvih.
Iznesi nešto slatko. Ne zalupi vrata.
