Postoji mesto u južnoj Italiji gde vrelima klizi sa zidova od krečnjaka a vazduh miriše na so, divlji komorač i stare molitve. Noću, kada cvrčci konačno popuste, počinje drugi zvuk. Tih. Uporan. Otkucaj srca koji se vraća u telo koje je zaboravilo da ga ima.
To je Salento, pet italijanske čizme, a taj zvuk je tamburello – okvirni doboš koji pokreće pizzicu, trans-ples stariji od crkve, stariji od ujedinjenja, možda stariji od pisanog slova.
Canzoniere Grecanico Salentino (CGS) nose ovaj zvuk od 1975, kada je Daniele Durante osnovao grupu kao živi arhiv seoskih rituala. 2007. štafetu preuzima njegov sin Mauro Durante, i sa njom nova misija: ne da sačuva tradiciju u ćilibaru, već da je pusti da diše u sadašnjosti, prašina i sve.
Objavljen 2012, Pizzica Indiavolata je rezultat – ploča koja tradiciju ne “modernizuje” već je opčinjava.
Vidi takođe: Za dublju priču o ubodima pauka, svecima i opsednutom plesu, pročitajte Tarantism: The Dance of Desire and Delirium – prateći esej koji prati kako je Apulija pretvorila otrov u koreografiju.
Lek Pauka
Dugo pre nego što je punita festivalske bine, pizzica je bila medicina.
Tamburello, violina i glasovi formirali su krug oko nekoga u krizi – “tarantate”, ujedene, bilo od prave pauke ili od nečeg manje imenljivog. Lek je bio pokret. Postepen, neumoran. Tempo raste. Dah sledi. Tonalitet prelazi od molja do dura, od tamnog do svetlog, i nešto unutar plesača se opušta. Bilo da je otrov bio fiziološki ili duhovni, tretman je bio isti: zajednički pokret, vrelima, oslobođenje.
CGS razumeju ovu tehnologiju. Njihov zvuk nosi tupi osnovni udarac i svetlucavi udar po obodu tamburella, sečivo i jauk violine, pljeskanje dlanova kao kremen o kremen. Ali razumeju i da ritual mora živeti ili postaje muzejski eksponat. Vrata se otvaraju. Druge tradicije ulaze. Krug se širi. Trans duboko zalazi.
Noć u zvuku
Album se odvija kao ritual koji počinje na pragu a završava u ekstazi.
Motor: Tamburelli se isprepliću u brzom 6/8, tom zanosnom guranju i povlačenju koje nemogućim čini mir. Glasovi odgovaraju jedni drugima u unisono frazama stvorenim za mase, za dvorišta, za tela koja se sinhrono kreću.
Uzlet: Organetto i violina spiralno se penju u unisonu, pletući jedno sjajno uže zvuka. Gitare i bas daju podu nešto pouzdano.
Dah: Balade i srednja tempa prekidaju vrelu, puštaju je da zrači, pa je ponovo pozivaju. Stara terapeutska kriva – graditi, osloboditi, tišina, ponovo graditi.
“Nu te fermare” (“Ne staj”) je ulaz i teza. Ritam se odbija da sedne. Violinske fraze zvuče uglancano godinama korišćenja, znoja, posebnim trenjem katranom natrljanog konjskog dlaka na creva. Vokali organizuju prostor u poziv i odgovor, i odjednom razumeš: poriv za pokretom nije opcion. On je poenta.
Raskršće
Kada Ballaké Sissoko donese svoju koru u krug, to nije gostovanje. To je osa. Zapadnoafrički sjaj provlači se kroz mediteranski puls – dve trans logike, dva kontinenta opsednutog plesa, klimaju jedan drugom preko vekova razdvajanja.
Piers Faccini donosi drugačiju zrnu: zemlju i dim, nešto tamnije i ličnije nasuprot svetlim zajedničkim horovima. Ništa ne deluje zakačeno. Saradnje su opčinjenja, ne dodaci. Isti ritual, samo veći, samo dublji.
Zašto još uvek opčinjava
Jer ploča razume vreme – ne kao brzinu, već kao pritisak.
Zna razliku između ubrzanja i intenziteta. Grovovi su zategnuti, ali ima vazduha oko nota. Glasovi zvuče kao ljudi koji su pevali ove refrene sa komšijama u dvorištima, ne samo sa mikrofonima u studijima. Ples ostaje funkcionalan – prvo noge, onda terapija, onda trans.
Ovo je muzika koja još uvek zna čemu služe tela.
Kako slušati
Dajte joj prostor. Čak i sami sa slušalicama, zamislite vrelu, krečnjak, tela sa leve i desne strane. Ovo je kolektivna muzika. Dovršava se u društvu.
Pratite gramatiku doboša. Duboki centar i svetli udarac. Kako označavaju korake i okrete. Kako uče vaše telo ono što je već znalo.
Pratite uspon i smirivanje. Stara terapeutska struktura – vrelima, oslobođenje, tišina – još uvek oblikuje album. Pustite da na vama radi.
Onda vidite uživo. Snimci su priprema. Ritual se dešava u deljenom prostoru, u znoju, u trenutku kada se krug zatvara i individualnost razrešava.
Počnite ovde
- Prvo: “Nu te fermare.” Pustite je da vas nauči gramatici.
- Onda: Saradnički numer – Sissoko ili Faccini – da čujete kako CGS šire krug a da ga ne slome.
- Konačno: Pročitajte Tarantism: The Dance of Desire and Delirium i preslušajte. Čućete obred u aranžmanu. Razumećete zašto je ova muzika morala postojati.
Pizzica Indiavolata nije nostalgija. To je kontinuitet pod naponom – seosko znanje koje nosi bend koji zna kako od svake prostorije napraviti trg, kako od snimanja napraviti poziv, kako telu podsetiti da je stvoreno za pokret.
Pustite je. Otvorite prozor. Pustite povetarac sa Jonskog mora kroz zvučnike.
Ples će vas naći.
